Gost analitičar – profesor Predrag Simić

Samo za čitatelje web stranica HDUN-a profesor Predrag Simić s Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu naš je gost analitičar na temu „Ukrajina u krizi“. Koje su pozicije Sjedinjenih Američkih Država, Rusije i Europske unije, te koje su moguće posljedice krize pročitajte u ovoj zanimljivoj kolumni.

Iako je tek samo jedna u nizu kriza u „postameričkom svetu“, ukrajinska kriza je stavila na, do sada, najveću probu međunarodni poredak u Evropi posle Hladnog rata. Postsovjetska Rusija, koja se još od 1992. godine suprotstavlja širenju NATO-a na istok, po prvi put se otvoreno suprotstavila i širenju Evropske unije ka njenim granicama, Brisel se po prvi put našao u direktnoj konfrontaciji sa Moskvom a Obamina Amerika prvi put posle 2009. godine preispituje spoljnopolitičku strategiju. Događaje u Ukrajini pokrenula je iznenadna odluka Kijeva da otkaže potpisivanje ugovora o pridruživanju sa EU posle čega su u ukrajinskim gradovima izbili nasilni protesti, predsednik Viktor Janukovič je ubrzo napustio zemlju a ukrajinski parlament je doneo odluku o njegovoj smeni i imenovanju privremene vlade koju su zapadne zemlje odmah priznale.

Rusija je zauzela stav da je u Ukrajini izvršen državni udar uz direktnu podršku SAD i EU pozivajući se na presretnuti telefonski razgovor između Viktorije Njulend, pomoćnice američkog državnog sekretara, i američkog ambasadora u Kijevu. Ubrzo potom, na Krimu je usvojena deklaracija o nezavisnosti Krima i Sevastopolja (koja se pozvala na presedan učinjen 2008. godine na Kosovu) i održan referendum o pripajanju Rusiji koje je odmah i sprovedeno. SAD i EU su odgovorile uvođenjem ograničenih sankcija Rusiji, NATO je prekinuo saradnju sa Rusijom, počeo vojne vežbe u pojedinim istočnoevropskim članicama i uveo patrole iznad Baltika dok je inicijativu zapadnih zemalja da se u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija donese rezolucija koja bi osudila aneksiju Krima zaustavio veto Rusije. Kina je, slično Rusiji, ocenila da je događaje u Ukrajini izazvao Zapad, da je Moskva spremno odgovorila na ovu provokaciju ali i da je „celovita i stabilna Ukrajina u interesu svih, uključujući Kinu“ dok je predsednik Si Đinping doputovao u posetu Evropi.

Namere EU da uvede oštre ekonomske sankcije Rusiji zaustavile su se, međutim, pred realnostima međusobnih ekonomskih odnosa: EU pokriva preko 30% svojih potreba za tečnim gasom iz Rusije a godišnja vrednost međusobne trgovine iznosi 350 milijardi evroa. Prvobitne namere da se uvoz prirodnog gasa iz Rusije kratkoročno nadoknadi povećanom proizvodnjom u Norveškoj a dugoročno uvozom iz SAD splasnule su pred stavom Norveške da nema nameru da drastično poveća svoju proizvodnju kao i pred tehničkim problemima i cenom transporta iz SAD. U posebno delikatnom položaju je Nemačka koja pokriva više od trećine svoje godišnje potrošnje prirodnog gasa iz Rusije, koju sa Rusijom povezuje gasovod „Severni tok“ i čija trgovinska razmena sa Rusijom iznosi oko 75 milijardi eura. Vrednost samo jednog otkazanog ugovora nemačke vojne industrije sa Rusijom doneće ove godine gubitak od oko 100 miliona dolara. Sa svoje strane, Rusija je na pretnju ekonomskim sankcijama odgovorila da bi svoj izvoz gasa i nafte brzo mogla da preusmeri prema Kini, Indiji i drugim azijskim zemljama.

I u jednom i u drugom slučaju posledice bi bile velike. Ukoliko bi došlo do smanjenja ili prekida isporuka ruske nafte i gasa Evropskoj uniji, cene energenata bi dostigle rekordne iznose i, varovatno, iz temelja uzdrmale njenu privredu i izazvale novi talas krize u „evrozoni“ i njenom okruženju. Na drugoj strani, ruska centralna banka je na vrhuncu krize svakodnevno intervenisala na deviznom tržištu da bi zaustavila sunovrat rublje koja je pala na najniži nivo u odnosu na dolar u poslednjih desetak godina dok je moskovska berza zabeležila pad od 10%, tj. gubitak u visini od oko 60 milijardi dolara. Ako bi se nastavilo zaoštravanje odnosa sa zapadom, ova zemlja bi mogla izgubiti čak 150 milijardi dolara zapadnih investicija što bi Rusiji već do kraja 2014. godine donelo pad BDP od oko 1.8%. Politička cena takvog scenarija bi, verovatno, bila i mnogo veća od njegove ekonomske cene.

Pozicije Rusije, SAD i EU

Kao što je ranije rečeno, zvanični stav Moskve je da su aktuelnu krizu u Ukrajini, slično „narandžastoj revoluciji“ 2004. godine, izazvale SAD i EU nastavljajući širenje NATO-a i EU ka njenim granicama. Jedan od vodećih američkih „realista“, profesor Džon Miršhajmer, kritikovao je u „Njujork tajmsu“ Obaminu administraciju da je napravila „fatalnu grešku kada je podržala ukrajinske proteste, dolila ulje na vatru i dovela do pada predsednika Janukoviča“.[1] I dok je za američkog ambasadora u Kijevu to bio „dan za istoriju“, nastavlja Miršhajmer, „Putin nije stvari video tako. Za njega su ovi događaji bili direktna pretnja vitalnim strateškim interesima Rusije“.[2] Strah da bi ono što se dogodilo u Kijevu moglo voditi članstvu Ukrajine u NATO-u i američkim raketama raspoređenim na manje od 600 kilometara od Moskve bila je povod Putinu da reaguje slično Kenediju kada je 1962. godine otkrio sovjetske rakete na oko 150 kilometara od obala Floride. Istina, Kenedi nije poslao vojsku na Kubu (iako je nešto slično pokušao 1961.) ali je Sovjetima poslao poruku da između nuklearnih sila postoje crvene linije koje se ne smeju preći. Nešto slično na Krimu je uradio i Vladimir Putin. Miršhajmer zaključuje da kriza u Ukrajini nije posao za pravnike nego za stratege i da bi zapad morao ozbiljno da uzme u obzir ruske strateške interese, da Ukrajinu i Gruziju ne poziva u NATO i da bi ove zemlje trebalo „finlandizovati“ jer bi bez Rusije SAD teško mogle rešiti probleme sa Iranom, Sirijom i Avganistanom a, možda, sutra i sa Kinom „kao jedinim pravim potencijalnim rivalom SAD“.

Drugi ruski strateški interes koji je kriza u Ukrajini dovela u pitanje su namere Moskve da stvori tzv. evroazijsku zajednicu kao pandan EU i NATO-u. Ova ideja vodećeg savremenog ruskog geopolitičara, Aleksandra Dugina, dobila je centralno mesto u politici Vladimira Putina posle 2012. godine i odražava nameru postsovjetske Rusije da obnovi uticaj na prostoru bivšeg SSSR stvaranjem zajednice koja bi bila protivteža evroatlantskoj integraciji a, verovatno, i sve snažnijoj Kini. Ukrajini u ovom projektu pripada centralno mesto a neuspeh Moskve da u nju uključi Kijev direktno bi ugrozio primat Rusije u „bliskom susedstvu“ ali i samog Vladimira Putina u Rusiji. Kriza u Ukrajini i dolazak na vlast prozapadne vlade Moskva je doživela kao direktan udarac njenim interesima. U novonastalim okolnostima, Rusija se našla pred dve moguće opcije. Prva je vojna intervencija u Istočnoj Ukrajini, slična intervenciji 2008. godine protiv Gruzije, ali bi njena cena bila podela ove zemlje, učvršćivanje antiruskih vlasti na zapadu te zemlje i dugoročna konfrontacija sa SAD i EU. Druga je ekonomski i politički pritasak na nove vlasti u Kijevu povlačenjem finansijskog paketa pomoći koji je Rusija ponudila predsedniku Janukoviču i povećanjem cena gasa za 80% što bi, uz oštre stabilizacione mere MMF, moglo produbiti ekonomsku i socijalnu krizu u Ukrajini i destabilizovati nove vlasti.[3]

U Sjedinjenim Državama kriza u Ukrajini je podelila liberale i realiste. Dok prvi zahtevaju energičan odgovor, oštre sankcije prema Rusiji pa i vojnu intervenciju, realisti donekle uvažavaju ruske interese, upozoravaju da SAD u dogledno vreme neće imati uslove za vojnu opciju i predlažu dugoročnu političku, ekonomsku i vojnu podršku zemljama u ruskom okruženju, tj. politiku obuzdavanja koja bi ovog pura bila pomerena na liniju „od Estonije do Azerbejdžana“. Analitičar kompanije STRATFOR, Džordž Fridman, tim povodom primećuje: „Neangažovanje (SAD – prim. P.S,) u ovom trenutku navelo bi zemlje na ruskoj periferiji, od Estonije do Azerbejdžana, da zaključe da su se Sjedinjene Države povukle, da je Evropa fragmentirana i da im ne preostaje drugo nego da pronađu kompromis sa Rusijom. To bi otvorilo vrata ruskom uticaju na samom evropskom poluostrvu. SAD su vodile tri rata (Prvi i Drugi svetski rat i Hladni rat) da bi sprečile hegemonu dominaciju u ovom regionu. Neangažovanje bi značilo odustajanje od ove vekovne strategije.“[4]

Severnoatlantski pakt bi bio logičan okvir ovakve politike pošto su u njemu sve države u ovom pojasu izuzev Ukrajine i Gruzije. Problem se, međutim, krije u tome što je NATO predviđen za „obuzdavanje“ Sovjetskog Saveza u istočnoj Evropi a ne na ovako širokom pojasu i što, zbog odsustva direktne ruske pretnje, evropske zemlje danas imaju različite stavove prema Rusiji i u tekućoj ekonomskoj krizi nisu spremne da povećavaju svoje vojne budžete zbog čega ova organizacija, prema Fridmanovom mišljenju, danas „ne predstavlja funkcionalni vojni savez“. Štaviše, dalje pomeranje granica NATO-a na istok ne bi bio samo povod za novo zaoštravanje odnosa sa Rusijom nego i za poremećaje u odnosima glavnih evropskih saveznika, Poljske i Nemačke na primer.

Kriza u Ukrajini je pokazala granice „meke moći“ Evropske unije kao „civilne supersile“ koja se u njoj po prvi put suočila s „tvrdom moći“ jedne vojne i ekonomske sile od koje u velikoj meri zavisi i njena energetska bezbednost a time i ekonomska stabilnost. Ketlin Maknamara, profesor Univerziteta u Džordžtaunu, tim povodom primećuje: „Dramatični događaji na pragu Evrope ugrožavaju osnovne političke vrednosti: samoopredeljenje, vladavinu prava i miroljubivo rešavanje sukoba. Uprkos tome, Evropa je u velikoj meri pasivni posmatrač pogoršavanja situacije u Ukrajini. Prvobitni pokušaji predstavnika EU da doprinesu stabilizaciji situacije posle smene bivšeg ukrajinskog predsednika Viktora Janukoviča splasnuli su posle ruske invazije Krima. Hitna sednica ministara spoljnih poslova EU u Brisleu 3, marta donela je samo učtivo saopštenje u kome se osuđuje ruska akcija koje blago upozorava na njene potencijalno ozbiljne posledice … Volstrit džornal je prigodno sumirao konsenzus naslovom ,Uzdrmana EU ne preduzima stvarne napore da su suoči sa Rusijom povodom Ukrajine‘“.[5] Za razliku od SAD i Rusije, EU nije država s klasičnim atributima moći nego unija 28 država čiji različiti interesi u osnovi sužavaju njenu spoljnu politiku na pitanja human security i delovanje kroz međunarodne organizacije. Njene intervencije su, prema Petersberškim zadatcima, ograničene na humanitarne intervencije dok njena politika susedstva počiva na instrumentima „meke moći“. Ona ne poznaje klasične vojne intervencije u cilju uspotavljanja ili održavanja ravnoteže moći, upravo ono što je izazvalo krizu u Ukrajini. Ni drugi element njene spoljne politike, delovanje kroz međunarodne organizacije, u ovom trenutku nema mnogo izgleda na uspeh pošto su UN i OEBS blokirane ruskim vetoom.

Moguće posledice krize

U ovom trenutku teško je sagledati sve moguće posledice konfrotacije SAD, EU i Rusije povodom Ukrajine ali bi se moglo pretpostaviti da će biti usmerene u dva glavna pravca.

Prvi će biti u oblasti energetske bezbednosti Evrope pošto su i EU i druge evropske zemlje u visokoj meri zavisne od uvoza ruskih energenata što im vezuje ruke u slučaju i ove i sličnih kriza koje mogu izbiti u budućnosti. Otuda se može pretpostaviti da će Brisel u narednim godinama nastojati da poveća energetesku bezbednost EU pronalaženjem alternativnih izvora energenata kojima bi smanjio zavisnost od Rusije i dobio veći manevarski prostor za njenu spoljnu politiku. Prvobitne ideje da se uvoz prirodnog gasa iz Rusije zameni većom proizvodnjom u Severnom moru i uvozom iz SAD pale su u vodu pred tehničkim problemima i činjenicom da bi amerčki gas imao dvostruko veću cenu od onog koji se danas uvozi iz Rusije. Takvu poruku je uputio i američki predsednik prilikom posete EU u martu 2014. godine. Druga alternativa je izgradnja gasovoda od gasnog polja Šah Deniz u Azerbejdžanu koji bi preko Turske i Grčke doveo azerbejdžanski gas do Italije i drugih država EU i potencijalnih članica Unije (tzv. Južni koridor). Cena ovog projekta je oko 40 milijardi dolara i verovatno je da će biti potrebne godine da bi se on izgradio. Ugovor o južnom koridoru, koji bi bio alternativa ruskom „Južnom toku“, potpisan je u trenutku eskalacije krize u Ukrjaini. Ogromna sredstva koja bi bila uložena u ovaj projekt mogla bi, takođe, staviti tačku na ekonomsku krizu u Grčkoj i drugim južnim članicama Evropske unije. Treća alterantiva, dobijanje energenata iz naftnih škriljaca široko se koristi u SAD ali u Evropi i dalje postoji snažan otpor prema njoj zbog štetnih posledica po životnu sredinu.

Druga posledica mogla bi biti izgradnja novih saveza u pojasu od Estonije do Azerbejdžana u okviru nove politike „obuzdavanja“ i ravnoteže snaga sa postsovjetskom Rusijom. Povod za to nije samo kriza u Ukrajini i mogućnost da bi se ona mogla proširiti na druge zemlje u ruskom okruženju, na primer na Moldaviju, Rumuniju ili baltičke države, nego i bojazan SAD od približavanja Moskve i Berlina a time i pomeranja gravitacionog područja u Evropi sa zapada na istok kontinenta. U tekstu objavljenom u časopis Foreign Affairs pod naslovom „Spremite se za rusko-nemačku Evropu“ američki profesor Mičel Orenštajn tvrdi da će širenje EU na istok francusko-nemačku osovinu u Evropi zameniti nemačko-ruska osovina: „U velikoj meri, bitka za Ukrajinu je postala bitka za oblik te buduće rusko-nemačke Evrope. Rusija je svojom geoolitičkom odvažnošću, agresijom i osećajem prava pokazala da je voljna da anektira teritorije koje želi i izgradi evroazijski blok kao protivtežu Evropskoj uniji. Ukrajina je bitan deo tog plana a Krim je njegov glavni deo. Rusija će verovatno zadržati to što je danas uzela, kao što je to učinila u svim drugim regionalnim sukobima, i nastaviće da koristi svoju poziciju na Krimu da bi destabilizovala Ukrajinu. To će pomoći Rusiji u nastojanju da povuče oštru liniju između svojih vrednosti, kulture, politike i ekonomije i zapada“.[6] Za Sjedinjene Države, koje su za vreme dve Obamine administracije prenele fokus svoje politike, diplomatije i vojne sile na Pacifik, to će svakako biti izazov ali bi trebalo primetiti da u ovom trenutku SAD nemaju na raspolaganju onu ekonomsku, vojnu i političku superiornost kojom su posle Drugog svetskog rata izgradile evroatlantsku zajednicu.

[1] John Mearsheimer, Getting Ukraine Wrong, The New York Times, navedeno prema: http://www.nytimes.com/ 2014/03/14/opinion/getting-ukraine-wrong.html?_r=0 (2. april 2014).

[2] Isto.

[3] Bruto nacionalni proizvod Ukrajine izražen u PPP iznosi tek 21% BNP EU i 43% BNP Rusije. Strane direktne investicije (FDI) po glavi stanovnika 2010. godine su iznosile 979$, manje od polovine FDE per capita u Rusiji i oko jedne četvrtine FDI per capita u Poljskoj.Strani ulagači u Ukrajini često se žale na veliku korupciju i probleme s vladavinom prava. Svetska ekonomska kriza je teško pogodila ovu zemlju čiji je relani GDŠ pao 15.1% 2009. godine da bi 2010. zabeležio rast od 4.2% a 2011. od 5.2%. Pogoršanje ekonomskih prilika u EU i Rusiji dovelo je 2012. godine u Ukrajini do pada pad BDP od 0.2$ a 2012. od oko 1%. Ukrajina iz Rusije uvozi oko 80% nafte i prirodnog gasa ali i oko 60% ruskog izvoza gasa u centralnu i istočnu Evropu prolazi kroz Ukrajinu gde se nalaze značajne instalacije ruskog Gaspromnjefta. Nastojanja Rusije da znatno poveća cenu gasa Ukrajini 2006. godine je dovelo do višednevnog prekida isporuka gasa Evropi. Druga kriza ove vrste je izbila 2009. godine kada je gasovod kroz Ukrajinu bio zatvoren tri nedelje. Navedeno prema: Steven Woehrel, Ukraine: Current Issues and U.S. Policy, CRS Research Service, Washington, D.C., March 24, 2014.

[4] George Friedman, From Estonia to Azerbaijan: American Strategy After Ukraine, Geopolitical Weekly, STRATFOR, March 25, 2014. Navedeno prema: http://www.stratfor.com/weekly/estonia-azerbaijan-american-strategy-after-ukraine (2. april 2014).

[5] Kathleen R. McNamara, The EU After Ukraine, Ukraine in Crisis, Foreign Affairs e-book electronic edition, March 25, 2014. Navedeno prema: http://www.foreignaffairs.com/discussions/news-and-events/crisis-in-ukraine (2. april 2014).

[6] Mitchell A. Orenstein, Get Ready for a Russo-German Europe, Ukraine in Crisis, Foreign Affairs e-book electronic edition, March 25, 2014. Navedeno prema: http://www.foreignaffairs.com/discussions/news-and-events/crisis-in-ukraine (2. april 2014).